Савремена адвокатура установљена је у Србији Законом о правозаступницима донетим на предлог Владе Илије Гарашанина 28. фебруара 1862. године за време владавине Кнеза Михаила Обреновића. Доношењем тог закона правна помоћ је поверена само школованим правницима са положеним правозаступничким испитом “из постојећих грађанских и кривичних закона” које у ово звање упише Министарство правде. Првим Законом о правозаступницима прописан су критеријуми због којих неко лице “не може добити право заступања” односно бити уписано у регистар правозаступника. Правозаступништвом се нису могли бавити лица која се налазе: “под стечајем или под старатељством и лица која су осуђена због кажњивог банкротства, који су осуђени или се налазе под ислеђењем због обичног (неполитичког) злочинства или из користољубља учињеног преступа или покушаја или због преступа којим се јавни морал вређа”. Дакле, већ првим Законом о правозаступницима уведен је у правни систем Србије појам достојности за бављење адвокатуром – правозаступством.
Овим законом је установљено који су неспојиви послови са бављењем адвокатуром, а они су одређени тако да “правозаступник не може уједно какво јавно звање, или какву другу радњу на своје име имати.” За разлику од данас важећег Закона о адвокатури, првим Законом о правозаступницима било је прописано ко може бити пуномоћник у поступку, тако да: “Само они који по овоме закону добију право заступања, могу друге код судова заступати. Изузима се, наравно, случај кад отац своју децу, муж своју жену, тутори и старатељи своје пупиле и штићенике на основу грађанског законика заступају. Исто тако, пословође и калфе трговаца и занатлија могу своје газед заступати у парницама, које би код судова имали. Такође, када би ко своме сроднику, пријатељу или позннику хтео услугу учинити даг а код суда заступа, дозвољено је, али то заступање не сме бити стално и са наградом, не сме ни у ком оваквом случају у току једне године превазићи заступање свих заједно две парнице и може бити само у оном округу, у коме живи онај, који се таквог заступања прима”. Прочитајте више.
Своје прво Удружење јавни правозаступници су основали 1886. године (прочитајте више), а већ 1. јануара 1887. године покренули први стручни часопис у Србији под именом “Бранич”. часопис од тада са извесним прекидима изазваним ратовима и недостатком финансијских средстава излази до данас, с тим што је у једном периоду после II светског рата излазио под називом “Адвокатура”. Овај часопис објавио је радове најпознатијих правних теоретичара и практичара из Југославије и света.
Савремени коморски систем уведен је у Србији, Законом о адвокатури 1929. године и којим адвокатура дефинисана као “занимање јавног поретка” Овим законом су прецизиније дефинисани темељни принципи адвокатуре: самосталност, независност и саморегуларност професије. Законом о адвокатима за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца установљена је адвокатска комора, као обавезна асоцијација адвоката, која “има да чува углед, част и право адвокатског сталежа и да пази на то да адвокати врше своју дужност” која аутономно одлучује о упису нових чланова, води њихов Именик, прописује норме професионалног понашања и изриче санкције за њихово непоштовање, води бригу о едукацији будућих адвоката, о издржавању “изнемоглих адвоката, и адвокатских приправника, њихових удовица и сирочади” и “подноси предлоге и изјављује о законским предлозима своје мишљење, извештава о стању правосуђа и управе и износи своје примедбе и жеље у погледу њих”. Овим Законом је такође установљено право и обавеза адвокатских комора да се стара о заштити права и интереса адвокатуре и заступа пред судом и државним органима: “жали Управном суду и Државном савету против одлука управних власти којима се сужава адвокатима признати круг рада; да подноси представке, мишљења и предлоге, који се тичу адвокатуре, управе и правосуђа; да пази да нико не врши бесправно адвокатске послове и да таква лица оптужује”. Прочитајте више.
Министар правде је посебном уредбом одредио број и седишта адвокатских комора, а адвокатске коморе су образоване на територијалном принципу тако што се територија једне адвокатске коморе са територијом Апелационог суда. Поступак оснивања адвокатских комора био је прописан Уредбом од 16.04.1929. Према Закону о адвокатима за краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и Уредби, Министар правде је на предлог Апелационог суда образовао Одбор од петорице адвоката са територије те адвокатске коморе чији је задатак био да организују заказиванwе Скупштине ради конституисања адвокатске коморе. Те 1929. године основане су адвокатске коморе у Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву, Сплиту, Новом Саду, Скопљу и Подгорици.
Адвокатска комора у Београду основана је на Скупштини која је одржана 09.06.1929. у великој Сали Београдског универзитета и њоме је председавао адвокат Милан Драговић, као најстарији члан организационог одбора. Избор првих органа Адвокатске коморе у Београду је извршен на Скупштини одржаној 24.06.1929. чиме је конституисана Адвокатска комора у Београду. Мандат органа адвокатске коморе је трајао, према тадашњем Закону о адвокатима, 3 године. Приликом избора чланова органа водило се рачуна да буду заступљени, како адвокати из Београда тако и из других делова Србије. Тако на пример, од 21 члана Одбора, њих 16 је било из Београда, а 5 чланова је бирано из градова Крагујевца, Пожаревца, Ваљева, Ужица, Чачка. О заступљености адвоката из целе Србије водило се рачуна и приликом избора за дисциплинске органе и друге дужности у адвокатској комори.
Законом о адвокатима за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца из 1929, створени су формални и материјални услови за оснивање и рад Пензионог фонда при Адвокатској комори у Београду. Одлука о оснивању Пензионог фонда при Адвокатској комори донета је 07.12.1930. на ванредној скупштини адвокатске коморе, на којој су усвојена и правила фонда. По давању сагласности тадашњег министра правде на усвојена правила фонда, на ванредној скупштини адвокатске коморе изабрани су органи фонда. Пензиони фонд је почео са радом 01.05.1931, а седиште фонда је било у седишту саме адвокатске коморе на адреси Ускочка 2. У време оснивања Пензионог фонда у именик адвоката било је уписано 676 чланова. чланство у Пензионом фонду је било обавезно за све чланове Коморе. Интересантно је да су Адвокатске коморе у Скопљу и Подгорици поднеле захтев за пријем у чланство Пензионог фонда Адвокатске коморе у Београду, који је условно прихваћен и тражено је да ово приступање одобри министар правде. По одобрењу министра правде, адвокати који су били уписани у именике адвокатских комора у Скопљу и Подгорици постали су чланови Пензионог фонда, а од 20.03.1933. фонд послује под називом “Пензиони фонд Адвокатске коморе у Београду, Скопљу и Подгорици”. Из средстава Пензионог фонда, а у циљу очувања вредности новчаних средстава Фонда и обезбедила финансијска стабилност у пословању, средства су улагана у стицање непокретне имовине у својину Пензионог фонда. Наиме, Пензиони фонд је у току свог трајања изградио стамбену зграду у Дечанској 13, купио стамбену зграду у Поенкаровој (данас Македонској) улици 15 и плац у Шуматовачкој улици. Пензиони фонд је престао са радом 26.02.1959. решењем Окружног привредног суда у Београду, а сва права ликвидационе масе Пензионог фонда Адвокатских комора у Београду, Скопљу и Подгорици пренета на Адвокатску комору НРС у Београду. Решењем Комисије за национализацију при НОО Стари град у Београду број Н 2220/59 од 30.07.1959. национализоване су зграде у улици Моше Пијаде 13 (некада и данас Дечанска 13), Македонска 15 (некада Поенкарова 15) и Шуматовачкој 48 раније власништво Адвокатске коморе НРС. Решењем Секретаријата за привреду и финансије општине Стари град у Београду III-04 број 46-35/72 од 31.07.1976. решење Комисије за национализацију при НОО Стари Град бр Н-2220/59 од 30.07.1959. је допуњено тако што се из национализације изузимају и остављају у својину ранијем власнику Адвокатској комори НР Србије просторије које служе за вршење њене редовне делатности (просторије на и спрату које сада користи Адвокатска комора Србије, сала за састанке и приручна кухиња на међуспрату и просторије на II спрату које сада користи Адвокатска комора Београда).
Законом о адвокатури који је објављен у Службеном листу ФНРЈ 102 од 18.12.1946. којим су адвокатске коморе дефинисане као обавезне организације адвоката на једном одређеном подручју, а министар правосуђа врши надзор и помаже адвокатским коморама у извршавању њихових задатака: одлучује о упису и престанку права на бављење адвокатуром, осигурава и контролише правилно вршење адвокатуре од стране својих чланова, врши надзор над радом адвоката, пружа помоћ одређеним државним органима, оргнизује бесплатно давање правне помоћи сиромашим грађанима, организује течајеве за струлно усавршавање адвоката и адвокатских припавика, води рачуна о материјалном положају адвоката и адвокатских приправника и о заштити њихових интереса и интереса њихових породица. Министар правосуђа је могао да распусти извршни одбор коморе ако нађе да не испуњава своје дужности и постави повереника из реда адвоката који ће до избора новог извршног одбора обављати текуће послове коморе. Повереник је био дужан да сазове скупштину адвокатске коморе у року од два месеца од дана преузимању дужности ради избор новог извршног одбора. Према одредбама овог Закона, министер правосуђа народне републике је могао поништити све одлуке органа адвокатских комора када нађе да су ове противне задацима адвокатуре. Закон о адвокатури из 1946. године је садржао одредбе о достојности за бављење адвокатуром. Као недостојнима за бављење адвокатуром нарочито су се сматрали они који немају бирачко право, право на вршење државне или јавне службе, особе које су осуђене за нечасна кривична дела или се налазе под кривичном или дисциплинском истрагом, као и особе која су се бавиле незаконитим или недозвољеним интервенцијама ометајући правилан рад државних органа. Овим законом су били дефинисани и неспојиви послови са адвокатуром. [1]
Уредбом о броју, подручју и седишту адвокатских комора на територији Народне Републике Србије ван подручја Аутономне покрајине Војводине број 552 од 05.06.1947. утврђено је да ће на територији НР Србије ван АП Војводине постојати само једна адвокатска комора са седиштем у Београду, а решењем министра правосуђа од 02.06.1947. сазвана је оснивачка скупштина Адвокатске коморе у Београду за 22.06.1947. ради избора органа адвокатске коморе.
Законом о адвокатуром који је објављен у Службеном листу ФНРЈ број 15 од 10. априла 1957. адвокатске коморе су дефинисане као обавезне професионалне организације адвоката, а адвокатске коморе су се оснивале за подручје народних република и АП Војводине.
Општим законом о адвокатури [2] и другој правној помоћи који је донет 1970. године и објављен у “Службеном листу СФРЈ” број 15 од 09.04.1970. Овим законом адвокатура је дефинисана као самостална друштвена служба чија се самосталност остварује организовањем адвоката у адвокатске коморе као самоуправне организације које на основу закона и својих статуте одлучују о пријему у адвокатуру, привременом и трајном престанку права на вршење адвокатуре. Адвокатска комора самостално доноси свој статут, кодекс адвокатске етике, прати и проучава односе и појаве од интереса за остваривање права грађана и организација, као и за унапређивање адвокатуре и саме одлучују о свом удруживању и доносе правила о заједничкој организацији адвокатских комора којима се одређује у којој мери и на који начин заједничка самоуправна организација свих адвокатских комора представља адвокатуру у земљи иностранству. На основу овог закона донет је Закон о адвокатури и другој правној помоћи [3] који је објављен у “Службеном гласнику СРС” број 51 од 31.12.1971. По први пут је адвокатура овим законом дефинисана као самостална друштвена службе која је независна у свом раду. Самосталност адвокатуре се, између осталог, остварује нарочито самосталним и независним вршењем адвокатских послова од стране адвокатуре, организовањем адвоката у адвокатске коморе као самоуправне организације адвоката, доношењем општих аката у складу са законом о раду адвокатске коморе и њених органа и о раду и понашању адвоката у вршењу адвокатуре, одлучивањем о пријему у адвокатуру и престанку права на вршење адвокатуре. Према овом закону, адвокатске коморе су обавезне стручно-професионалне организације адвоката, засноване на начелима самоуправљања. Адвокатске коморе се оснивају на подручју једног или више окружних судова опште надлежности и представљају основни облик организовања адвоката (основне адвокатске коморе). Све основне адвокатске коморе удружују се у Адвокатску комору Србије која обухвата територију СР Србије ван аутономних покрајина. Адвокатска комора Србије утврђује подручја на којима се оснивају основне адвокатске коморе, а иницијативу за оснивање основне адвокатске коморе дају адвокати који имају седиште адвокатске канцеларије на подручју за које се оснива адвокатска комора.
На V ванредној скупштини Адвокатске коморе СР Србије која је одржана 28.05.1972. донета је Одлука о утврђивању подручја за оснивање основних адвокатских комора, начина избора органа и начину рада тих комора до доношења њихових статуте и допуну других општих аката. Одлуком су утврђена подручја адвокатских комора и то: у Београду за подручја окружних судова у Београду и Ваљеву, у Зајечару за подручја окружних судова у Зајечару и Неготину, у Крагујевцу за подручје Окружног суда у Крагујевцу, у Крушевцу за подручје Окружног суда у Крушевцу, у Нишу за подручје окружних судова у Нишу, Пироту, Лесковцу, Прокупљу и Врању, у Пожаревцу за подручје окружних судова у Пожаревцу и Смедереву, у Светозареву за подручје Окружног суда у Светозареву, у чачку за подручје окружних судова у чачку, Краљеву, Титовом Ужицу и Новом Пазару и у Шапцу за подручје Окружног суда у Шапцу. Сагласно овој одлуци основне адвокатске коморе требало је да се оснују најдаље до 30.09.1972. године.
Оснивачка скупштина Основне адвокатске коморе Београда одржана је 10.12.1972, оснивачка скупштина Основне адвокатске коморе у Зајечару за подручје Окружних судова у Неготину и Зајечару одржана је 30.09.1972. у Зајечару; Оснивачка акупштина Адвокатске коморе у Нишу одржана је 01.10.1972, оснивачка скупштина Адвокатске коморе у Пожаревцу одржана је 25.10.1972, оснивачка скупштина Адвокатске коморе у чачку је одржана 08.10.1972, оснивачка скупштина Адвокатске коморе у Шапцу одржана је 30.09.1972, а оснивачка скупштина Адвокатске коморе Косова и Метохије одржана је у лето 1974 године.
У складу са Законом о адвокатури и другој правној помоћи и Одлуком о утврђивању подручја за оснивање основних адвокатских комора, начина избора органа и начину рада тих комора до доношења њихових статуте и допуну других општих аката са V ванредне скупштине Адвокатске коморе Србије од 28.05.1972. основане су и Адвокатска комора у Крагујевцу и Адвокатска комора у Светозареву које су након ступања на снагу Закона о адвокатури и служби правне помоћи [4] који је објављен у “Службеном гласнику СРС” 27/1977 од 09.07.1977. покренуле иницијативу о спајању ове две коморе и на оснивачкој скупштини која је одржана 10.11.1979. у Светозареву основана је Основна адвокатска комора за регион Шумадије и Поморавља.
У другој половини 1979. године адвокати са подручја Окружног суда у Ваљеву покренули су иницијативу да се издвоје из Адвокатске коморе Београда и заједно са Адвокатском комором у Шапцу формирају Основну адвокатску комору за Подринско – Колубарски регион, а у циљу успешнијег остваривања интереса адвоката са овог подручја. Након постизања сагласности о овој иницијативи одржана је скупштина 19.01.1980, на којој је донета одлука о приступању адвоката са подручја Окружног суда у Ваљеву Адвокатској комори у Шапцу и оснивање једне основне адвокатске коморе за Подринско-колубарски регион.
Законом о адвокатури и служби правне помоћи који је објављен у “Службеном гласнику СРС” 27/1977 од 09.07.1977. адвокатске коморе су дефинисане као обавезне професионалне организације адвоката које се оснивају за подручје једне или више међуопштинскиј регионалних заједница, однодано града Београда и представљају основни облик организовања адвоката. Све основне адвокатске коморе ван аутономних покрајина удружују се у Адвокатску комору Србије која доноси статут којим уређује унутрашњу организацију и рад њених органа, врсте и садржину других самоуправних општих аката, надлежност и поступак за њихово доношење и измену, међусобне односе адвокатских комора, права и дужности адвоката и њихову одговорност према адвокатској комори и Кодекс професионалне етике адвоката. Законом је била предвиђена могућност да Адвокатска комора Србије споразумно са адвокатским коморама аутономних покрајина може да оснива заједничке органе и утврђују заједничке ставове о питањима за које се оцени да је то потребно. Овим Законом је била предвиђена могућност оснивања адвокатских радних заједница као друштвеног правног лица који се уписује у судски регистар код надлежног окружног привредног суда. Критерију достојности за бављење адвокатуром овим законом је замењен критеријумом морално-политичке подобности.
Законом о адвокатури [5] који је објављен у “Службеном листу СРЈ” 24/1998 од 15.05.1998. адвокатура је дефинисана као независна и самостална професионална делатност пружања правне помоћи у остваривању и заштити уставом утврђених слобода и права и других законом утврђених права и интереса домаћих и страних лица. Овим законом су Адвокатској комори Србије и Адвокатској комори Црне Горе поверена јавна овлашћења: одлучивање о захтевима за упис у именик адвоката и адвокатских приправника, о привременој забрани бављења адвокатуром и о престанку права на бављење адвокатуром, оцена да ли је уговор о оснивању ортачког адвокатског друштва у складу са законом, уређење садржине и начина вођења и вођење именика адвоката, адвокатских приправника, ортачких адвокатских друштава за територију републике, вођење дисциплинских поступака и доношење тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката.
На основу овлашћења из члана 56 и 57 Закона о адвокатури, Адвокатска комора Србије је својим Статутом уредила унутрашњу организацију и начин вршења јавних овлашћења и утврдила да у њеном саставу постоје Адвокатска комора Београда, Адвокатска комора Војводине, Адвокатска комора Ниша, Адвокатска комора Чачка, Адвокатска комора Шапца, Адвокатска комора Крагујевца, Адвокатска комора Пожаревца, Адвокатска комора Зајечара и Адвокатска комора Косова и Метохије.
Изменама и допунама овог Закона из 2002, поново је враћен појам достојности за бављење адвокатуром и уведено временско ограничење за бављење адвокатуром бивших носилаца правосудних функција. Међутим, Савезни уставни суд је одредбу Закона о изменама и допунама Закона о адвокатури о временском ограничењу за бављење адвокатуром бивших носилаца правосудних функција оценио несагласну Уставу СРЈ.
Законом о адвокатури који је објављен у “Службеном гласнику РС” 31/2011 од 09.05.2011. уведено је неколико новина у односу на претходне законе. Пре свега, уведена је обавеза полагања адвокатског испита из познавања домаћих и медјународних прописа који се односе на рад и положај адвоката, адвокатуре као професије и адвокатских комора, сталног стручног усавршавања адвоката и формирана је Адвокатска академија у Адвокатској комори Србије, уведено је обавезно осигурање адвоката од професионалне одговорности, прописано је да именик адвокатских ортачких друштава води искључиво Адвокатска комора Србије и утврђено да у Републици Србије постоји Адвокатска комора Србије за територију Републике Србије у чијем саставу су Адвокатска комора Војводине са седиштем у Новом Саду, Адвокатса комора Косова и Метохије са седиштем у Косовској Митровици, Адвокатска комора Београда са седиштем у Београду, Адвокатска комора Зајечара са седиштем у Зајечару, Адвокатска комора Ниша са седиштем у Нишу, Адвокатска комора Пожаревца са седиштем у Пожаревцу, Адвокатска комора Чачка се седиштем у чачку, Адвокатска комора Шапца са седиштем у Шапцу и да се Статутом Адвокатске коморе Србије одређују подручја надлежности адвокатских комора у њеном саставу. Адвокатској комори Србије и адвокатским коморама у њеном саставу поверено је вршење јавних овлашћења која су таксативно набројана у закону.
Напомене:
[1] Закон о адвокатима – „Службени лист ФНРЈ 102/1946
[2] Општи закон о адвокатури – „Службени лист СФРЈ“ 15/1970
[3] Закон о адвокатури и другој правној помоћи – „Службени гласник СРС 51/1971
[4] Закон о адвокатури и служби правне помоћи – “Службени гласник СРС” 27/1977 од 09.07.1977.
[5] Закон о адвокатури[1] – “Службени лист СРЈ” 24/1998 од 15.05.1998..
