Поштоване колегинице и колеге,
уважени представници правосуђа, државних органа, универзитета, дипломатског кора,
драги пријатељи адвокатуре,
Добро дошли у кућу слободне речи, независне мисли и правде.
Постоје професије које настају из потребе.
Постоје и оне које настају из користи.
Али адвокатура није настала ни из једног ни из другог.
Она је настала онога тренутка када је човек стао уз другог човека пред силом.
Зато је суштина адвокатуре старија од закона који је уређују, старија од држава које је признају и старија од институција у којима делује. Њен први и трајни смисао није у форми, већ у одбрани човека, његовог достојанства, права и слободе.
И управо зато адвокатура никада није била само професија.
Она је одувек била морални избор.
Српска адвокатура своју модерну историју везује за 1862. годину и Закон о правозаступницима, донет у времену када је Србија тек изграђивала своје институције, право и државност. Али корени наше правне мисли и правозаступања сежу дубоко у духовно и историјско тло српског народа.
Још у Законоправилу Светог Саве записано је да ће онај ко је слаб, сиромашан, немоћан или без заштите добити свога одветника да га заступа. У Душановом законику успостављено је начело да судија суди „по правди“, а не по страху од власти.
У тим речима садржана је суштина адвокатуре до данас.
Јер адвокатура постоји тамо где постоји потреба да се човек заштити од самовоље, од неправде и од силе.
Зато су адвокати у свим временима плаћали цену слободе.
Страдали су у монархијама и републикама, у ратовима и револуцијама, у диктатурама, али страдају и данас у демократијама. Страдају зато што је адвокатура по својој природи брана свакој злоупотреби моћи.
Када закон заћути — адвокатура мора говорити.
Када институције ослабе — адвокатура мора остати усправна.
Када се човек уплаши — адвокат мора бити храбар.
Јер адвокатура не брани само појединца.
Она брани саму могућност правде.
Историја српске адвокатуре није историја привилегија. То је историја одговорности, знања, страдања и службе. Историја људи који су припадали најобразованијем и најслободнијем слоју свога времена. Међу адвокатима били су државници, научници, писци, академици, револуционари, добротвори и уметници. Они нису обликовали само правни поредак, већ и духовни и културни идентитет нашег народа.
Али изнад свега, адвокатура је увек била заједница слободних људи.
Слободних да мисле.
Слободних да говоре.
Слободних да бране и онда када је то тешко, непопуларно или опасно.
У времену у којем живимо, када се право често релативизује, када се истина потискује брзином, а правда интересом, дужност адвокатуре постаје још већа.
Зато је наша обавеза да чувамо независност професије, достојанство суда, право човека на одбрану и саму идеју владавине права. Не због нас самих, већ због друштва које без правде неминовно губи и слободу и морални поредак.
Адвокатура није и не сме бити продужена рука било које власти, политике или центра моћи. Њена снага управо је у независности. У способности да, када је потребно, остане сама — али усправна. И управо тада, када је сама, она је најјача.
Ми смо наследници великих имена и великих жртава.
И зато немамо право на малодушност.
Данас, када обележавамо више од једног и по века модерне српске адвокатуре, ми не славимо само трајање једне професије. Ми обележавамо трајање једне идеје — да правда мора бити доступна сваком човеку и да пред законом нико не сме бити сам.
То је завет адвокатуре.
То је њена мисија.
И то је њена част.
У име Адвокатске коморе Србије, захваљујем вам што сте данас овде да заједно посведочимо трајање професије која је, упркос свим временима и искушењима, остала верна свом највишем позиву — служби прави и слободи.
Живела адвокатура Србије.
Председник Адвокатске коморе Србије
адвокат Душан Д. Братић